gradske price primitivke

Zivim u egzoticnom svetu savrsenom za naguravanje u tudje usi, koje ionako vapiju za spektakularnim lazima. Jezik kojim govorim moji stari prijatelji ne razumeju, i nisam mogla a da ne budem nadmena u svojoj misterioznosti kad god sam dolazila nazad u Srbiju za praznike.Na stranu sva ceznja za internim forama, i gradskim razvlacenjima nakon aprilskog roka, moji se se dani sveli na uskladjivanja vremena i prica od jednog do drugog stuba pod krovom koji sam i sama drzala dok nisam otisla. Primitivna kakva jesam, nije mi tesko da priznam da me je pothranjivalo uzbudjenje poznanika kada  bih i samo izdahnula sa  prizvukom drugacijeg vazduha, ili  imala drugaciji tik od svakodnevnih, prilepljen na moje lice ko pecat stranog mentaliteta. Ja sam nesto,ja sam negde,ja neku pricu nesto,pa znao sam ja da ces makar ti nesto uraditi,videlo se to jos od zurki za 18i,ne ko mi bagra,propalice,svi neki sluzbenici,pih,bem ti zemlju... Huh-snebivam se-pa nemoj bre tako,skolski,nije ni tamo med i mleko... -Ma sta,nije,bezi samo,to je...

Odlazim ne otrovana gorcinom,ne toliko ni ponosna na hvalospeve, vec sa iskreno obnovljenom verom u svoj novi dom. Vidim opet onim ocima koje mucenicki traze staro zaslepljenje - traze da vide samo sunce, opasno dobre poslove, mister-univerzum frajere kako se tuku ko ce da mi prinese limunadu,istresanje peska iz donjeg dela kupaceg,pravo iz kreveta vidim da li su se namrcili oblaci nad beskrajnim plavetnilom i da li voda mirise na oluju ili sapatom zove na jos jednu partiju ronjenja. Jeste,ja nesto,ja tu neku pricu nesto,ja - radi se,ja - zivi se... I necu vise ni da pokusavam da serviram nista drugo,jer zasto ljudima kvariti dan? Ako su danasnji sluzbenici, bivsi  san snova u tesnim farmerkama,zbog kojih palis cigaretu samo da bi mogli da te blesnu sa malo svoje vatre, obicni beskicmenjaci - promenili smo uloge! Ja sam san snova, ja - utisak nedelje,ja - ostvarena nada, makar me uhvatili i samo dok se ne zatvore vrata busa iz kojeg izlazim.

I dok idem nazad, na istom sam  uzarenom uscekivanju kao i prvi put - Boze,hocu li stici vec jednom,hajde prizemlji se debela celicna ptico,hocu da upalim mobilni i pomerim sat,hocu da posaljem poruku,i okacim na fejsbuk status da sam opet tamo,tamo gde je krajnji cilj sanjara sa jacom voljom,i vecim mudima!

Sto bih slala druge poruke odande,kad meni moj primitivizam ionako niko nece da odobri! Sto bih rekla da nakon ideje da pljunem sluzbenika danas,ipak sam pocela da mu pretim i bespomocno masem rukama, jer mi je rekao da ne zna kako se izgovaraju  "ta nasa uvrnuta prezimena". Sto bih opisivala bacanje rolne toalet papira, u wc-u otmenog restorana, samo da se tamo izdivljam, i ne vratim za sto nad kojim lebdi sazaljiva tisina i neizgovorena saosecajnost zbog "cele ove situacije u tvojoj zemlji". Sto bih rekla da kopam i grizem da postanem obican sluzbenik, iako me sa doktoratom prvo obaveste da ipak ne mogu uzimati ljude na crno. Sto bih kvarila iciji san, i ovaj koji svaki dan iz inata pletem, da nije to bas tako kako izgleda, i prekinite da me gledate tugaljivo,a ti salteruso nauci da citas, to je zemlja vrline,pa makar i nemala more , mi - kao nesto, neke price, neka borba, sve je tamo bolje nego ovde kod vas, vi ste beskicmenjaci, a u mojoj zemlji... ljudi znaju da kazu sta osecaju, da se nadaju, piju,vole i iznad svega - da sanjaju...

M.