nada
Autor zervopoula | 3 Mar, 2009
Ostao je jedan nedorečeni dodir zaleđen u vazduhu, preko stola protegnut,Okačen sa svake strane za po jedan par očiju.Ostao je kao poslednja pomorandža na drvetu popucalih granaKao što je lomljiva ljubav, grananja besciljnog, bez srži tvoga dodira da je uznemiri, bez tvojih vlažnih reči da je probude.Nosim neku neobjašnjivu drhtavicu kao zatvorenu zvečarku iznutra,Nad kojom nedodirnuti dodir preti i bes joj rasplamsava zvečkavi,Ućutkujem ga ćutanjem,Utišavam ga tišinom.Ne bih da joj pustim da progrize van iz grudi, iz pluća, iz arterija,Pustiće ti mašti na volju, pustiće tvojoj sebičnosti na moći, a neću, neću to da ti priuštim.Neka me gleda dodir nad glavom, kao utvara koju vidim samo ja,Kao uzdah koji samo ja čujem, uzdah moj za tobom i za tvojim rukama svuda po meni.Neka ostane i vriska sa svojom neutoljenom žeđi kao razmažena devojčica,Neka me gleda sa hiljadu nada,Neću, neću!!! da tebe molim da mi ga ispuniš.Neću mu udovoljiti, neću sebi, lagaću se sa bezbroj razloga,Izmisliću umor i poslove, drhtaću na promaji,Samo nek mi hladnoća sa leđa zbriše potpis tvoj vrućim znojemI lebdećim rečima koje golicaju uši i kotrljaju se uz bedra.da ispare, da posenile, da bog da postale smešne,ako nema te gluposti, te jadne, patetične besmislice koju si davno prerastao, ili joj nikada nisi ni dorastao,glupa, detinjasta... nada... 19.05.2005.