jedan moj san
Autor zervopoula | 3 Mar, 2009
San 01.04.2005.Krenula sam uzbrdicom, po pepeljastom kamenju prošaranom kao kosa starca, sivom, mekanom, koje se mrvi pod nogama. Pored uskog puta na kom se sklanjam od farova kola u stranu gleda me umiljato plitka reka, ili možda obronci mora, nestvarno plavičasti, istovremeno i uzburkani i utihnuli. Prelazim preko drumskog bedema i bosim nogama nastavljam kroz vodu, mutim dno, prsti mi uranjaju u pepeo i šljunak, golicavo mi ubrzavaju korake same od sebe. Trčim, i uzbrdica je planina, ne nazire joj se vrh, samo trčim uz nju, trčim uzvodno, dok dno sija, nebo se modri, udišem zajedno sa planinom i izdišući vičem srećna iz svih pluća. Na raskrsnici tokova je znak ispisan temperama po stablu, pravac za crkvu koja je istovremeno i krčma. Skrećem ka njoj i izlazim iz vode. Hladnih i mokrih nogu i širokih nozdrva ulazim u dvorište, gde doznajem da se baš taj dan slavi neki svetac koji je zaštitnik putnika. Prilaze mi trgovci vunom, šarenim predivima pokušavaju da me zavedu i zaustave. Iza njih u susret mi hitaju crnpuraste monahinje, brbljive kao jato gusaka. Brižno me gurkaju da mi obrišu noge i ugreju me, a ja ih prolazim sa ljubaznom nezainteresovanošću i ravnodušnom simpatijom. Stižem do ivica zida, ispod pravoslavnog manastira, starih, kamenih.Po njihovom ledenom dodiru doznajem da je sunce na izmaku i skoro će noć. Ali naziru mu se još zraci, crveni, krvavi i vreli, kako se utapaju u ovo jezero podamnom.. osećam ga kao izvorište i krajnji cilj. Pucam pogled po njegovoj površini glatkoj kao ulje, nesagledivo beskrajnoj.